Hrvatski režiser, producent, pisac i profesor Rajko Grlić predstavio se publici 20. Međunarodnog podgoričkog sajma knjiga kroz razgovor sa moderatorom Gojkom Božovićem. Grlić je poznat po dugometražnim filmovima “Čaruga”, “Karaula” “Josephine”, kao i televizijskoj seriji “Grlom u jagode”, a ovom prilikom je govorio o knjizi „Neispričane priče“. U formi leksikona filmskih termina autor je u ovoj izuzetnoj ličnoj ispovijesti iznio svoj pogled ne samo na svoju porodicu i svoju karijeru, nego i na zajedničku nekadašnju zemlju, prijatelje, kolege i događaje na jugoslovenskim prostorima u prelomnim vremenima za posljednjih pedesetak godina.
„Ja sam otišao iz Zagreba duboko uvjeren da više nikad neću raditi filmove. Ja sam naime dio jedne generacije koja je imala strašno veliku publiku za svoje filmove za jednu malu zemlju. Bili smo u nekom uvjerenju da ti filmovi mikronski, milimetarski pomiču svijest te brojne publike. I onda se pomoću televizije i novina dogodio rat i mi smo shvatili da smo živjeli u jednom potpunom balonu, da nismo znali gdje živimo, da smo imali neke iluzije koje nisu imale sa stvarnošću puno veze i meni se učinilo da je zaludno raditi filmove. I otišli smo i ja sam odlučio da je gotovo. Ali čovjek ne može sebe natjerati na nešto što racionalno odlučuje o sebi. Postoji taj neki drugi element. I te priče su se odjednom počele slagati, ja sam ih počeo zapisivati u kompjuter i to sam zvalo Sto najboljih filmova koje nikad neću snimiti. Moram priznati da sam od tih sto da prije sedmicu dana snimio jedan kratki film. Tako da se smanjuje moje groblje nesnimljenih filmova, sada je jedan spomenik maknut,“ istakao je Grlić.
Pojasnio je proces nastanka knjige.
„To su bile bilješke koje sam ja htio da moji unuci koji su postali Amerikanci, koji su rođeni tamo, znaju zašto su postali Amerikanci, zašto se nisu rodili u Zagrebu. Te bilješke sam jednom pokazao svom suborcu s kojim 20 i nešto godina pišem scenarije, Ante Tomiću, jer mi smo svaki scenarij u Americi počeli u mom studiju pisati. Jednom sam mu pokazao par stranica i on je rekao – Ti to moraš objaviti. Kako je on alapača, on ništa ne može za sebe držati, onda je tako Marini Vujčić rekao da ima nešto što bi ona trebala objaviti. Ja nisam bio siguran da to može biti knjiga, ali nisam bio u pravu. Neki dan je i u Bugarskoj štampana knjiga, te je to osma zemlja u kojoj je štampana ta knjiga. Tako da ja se ne osjećam kao književnik, ja mislim da nemam što raditi na sajmu knjiga, jer nisam pisac, a cijeli život pišem, ali jednu drugu disciplinu, potrošnu disciplinu koja se zove scenario. Ali ta knjiga se dogodila i ja još uvijek danas dobijam emailove čitala. Ljudi potaknuti tom knjigom ispisuju svoje neke živote ili komade života na ovaj fragmentalan način,“ istako je Grlić.
Ovom prilikom je otkrio da Laguna izdaje i u Zagrebu njegovu novu knjigu „Telegram” koja je nastala iz prepiski sa Goranom Markovićem na stranici koja se zove Velike priče.
Grlić je kao reditelj radio filmove po tekstovima pisaca u jednom vrlo širokom rasponu od Dubravke Ugrešić do Borislava Pekića, a u novije vrijeme najviše radi sa Antom Tomićem.
„Sva tri pisca kad sam došao su mi izgovorili potpuno identičnu rečenicu. Rekli su: Meni bi bilo drago da ti snimiš film ali ja s tim ne želim imati ništa. Zovi me na premijeru. I sva tri pisca su na kraju pisala sa mnom scenario. Ja sam uvijek probao napisati prvu verziju sam i probao sam ih isprovocirati. U Pekićevom slučaju sam našao jedan motiv njegove knjige, jedan dio samo, i na osnovu toga smo pisali scenarij. Kod Dubravke Ugrešić je bio slučaj da je Štefica Cvek izuzetno ironična duhovita knjiga ali ona je kada bi se zaista slikala 30 minuta filma. Ja sam napravio taj neki okvir da je ona žena koja režira sapunicu i ta sapunica je Dubravkina knjiga. I to se Dubravki dopalo i onda je napisala dva monologa za jedan lik Pipe. Poslije toga zajedno pisali jedan scenario za film koji se zove Za sreću je potrebno troje. Kod Ante za Karaulu smo knjigu napravili. To je jedna zanimljiva knjiga. Karaula je najsličnija originalu od sva tri filma koje sam radio. I sada pripremamo jedan film isto po Antinom romanu koji smo probali prije 15 godina raditi ali nije išla – Čudo u Poskokovoj Dragi. To bi trebalo dogodine snimati film. Za sada je skupljeno pola para. Jako je skup i jako je komplikovan film, a ja sam jako star pa moraju jako žuri da to sakupe,“ naveo je Grlić.
U razgovoru sa Gojkom Božovićem, Grlić se prisjetio susreta sa Krležom.
„Moj otac je radio sa Krležom. On je bio urednik filozofije u Leksikografskom zavodu. Njih dvojica su znali satima o Ničeu priča. Jednom je tako Krleža znajući da Dankov sin studira u Pragu filmsku režiju rekao – Mene su natjerali da napišem scenario „Put u raj“, ajde daj to klincu da pročita da vidimo šta jedan klinac o tome misli. Ja sam to pročitao i meni se to tako strašno nije dopalo da ja nisam imao hrabrosti ići Krleži to reći. Jednostavno, kako da ideš Miroslavu Krleži reći da je nešto loše. Taj se susret nije dogodio. Puno godina kasnije sa dvoje fantastični glumaca Ljubom Tadićem i Mladenom Budiščakom odlazim kod Krleže na razgovor da nam da pravo za Na rubu pameti. To je bio zanimljiv razgovor, on je odmah stavio sat i rekao imate 45 minuta – to je školski sat, nema duže. Ostali smo tri sata. Ja sam mu probao reći šta bi ja radio od romana što mu se nimalo nije dopalo. To je roman koji se događa 30-ih u Zagrebu. Ja sam, pošto mi se činilo da je to roman koji se događa u Zagrebu stalno i da je to permanentna priča koja se događa ja sam htio roman podijeliti na 4 komada da se priča linearno odvija ali da se 4 komada pomiču od 30-ih, 50-ih, 70-ih, da samo scenografski, kostimografski se priča mijenja a da su svi junaci isti, da prolaze kroz vrijeme. On se zgrozio na tu ideju i rekao – Ja vam dajem radite što hoćete ali nemojte to, molim vas. Nek’ to ostane linearna priča. Ja nisam skupio novac za taj film i tako se nije dogodilo ali je bilo lijepo jer sam prisustvovao ljepoti njegovog pričanja. Ja imam utisak da on bolje priča nego čak što je pisao. Veliki je pisac. On je počeo pričati o drami za koju je on rekao da se nije usudio napisati, a koja se događa u noći kad austro-ugarska vojska potpisuje primirje i oficiri austro-ugarski imaju na Petrovaradinu oproštajnu večeru i tokom te večere se događa ta drama,“ ispričao je Grlić.
Grlić se osvrnuo i na trenutnu poziciju filma u savremenom društvu. „Sav nezavisni američki film je otišao na Amazon, na Netflix jer je trošak odlaska u kino tako velik da se više to ne može isplatiti. U Evropi se film još uvijek krijumčari kao kultura pa se daje nešto. Ali gledajuć pošto mi moramo za svaki film ići na najmanje 10 adresa u 10 zemalja, moliti i prositi gledam kako se kroz godine i ta suma u Evropi smanjuje. Desnica je svugdje na vlasti, kultura je glavni neprijatelj uz nauku i to se kreše i uskoro će se otkresati, ja mislim. Tako da, ja sam vjerojatno jedna od zadnjih generacija koja je radila filmove. Biće ovih horora, biće ovih mega blockbustera ali mali filmovi, ovo što smo mi radili, ovo kućna radinost kako ja to zovem, ja se bojim da, ne samo da se neće snimati, neće se imati gdje vrtjeti,“ poručio je Grlić.
